12 mart
2 godine
Uključivanje u kosmičke aktivnosti omogućava i učešće u međunarodnim projektima i istraživanjima, čime države na stepenu razvoja poput Srbije imaju mogućnost da prebrode svoj (polu)periferni globalni položaj.
Anja Nakarada Pečujlić
Zašto Srbija treba da osnuje svoju kosmičku agenciju?
U zemlji, u kojoj je stopa nezaposlenosti 11,8%, gde je javni spoljni dug 65% BDP-a, gde praktično četvrtini stanovništva preti siromaštvo (uz to da najugroženiju grupu predstavljaju mladi od 18 do 24 godine) i gde su
prosečni mesečni prihodi domaćinstava u 2016. godini iznosili 59.624 dinara – u takvoj zemlji je teško objasniti zašto bi država trebalo da uloži u razvoj kosmičke industrije.
Treba napomenuti da je u 2016. na svetskom nivou, prihod od kosmičkih aktivnosti iznosio 329 milijardi dolara. Prihodi su u konstantnom usponu, sa stopom rasta od 9,52% u proteklih 20 godina.
Međutim, ulaganje u kosmičku industriju, industriju koja će, imajući u vidu sve veće investicije i tehnološke trendove, u budućnosti sve više dobijati na značaju, može doprineti ublažavanju ekonomske krize tj. podstaknuti razvoj. Pored otvaranja novih radnih mesta i sprečavanja odliva stručne mlade radne snage, ova industrija direktno utiče i na prevenciju prirodnih katastrofa, efikasnije korišćenje prirodnih resursa, na primenu informatičko-komunikacione tehnologije u ruralnim, teško dostupnim predelima, kao i na sveukupni razvitak domaćeg visokotehnološkog sektora.
Države sličnog stepena razvoja prema indeksu ljudskog razvoja Ujedinjenih nacija (Human development index)– poput Malezije i Irana, kao i države nižeg stepena razvoja, poput Nigerije, investiraju već godinama u kosmičku industriju. U Maleziji svemirska industrija donela je 10.900 novih radnih mesta, a predviđa se da će u narednih 20 godina, zaposliti još 19.000 visokoobrazovanih stručnjaka.
Takođe, treba napomenuti da je u 2016. na svetskom nivou, prihod od kosmičkih aktivnosti iznosio 329 milijardi dolara. Prihodi su u konstantnom usponu, sa stopom rasta od 9,52% u proteklih 20 godina.
Da je 2014. recimo postajao satelit koji je nadgledao rečni sistem u našoj zemlji, pretrpljena šteta od tadašnjih poplava sigurno bi bila znatno manja.
Pored navedenog ekonomskog značaja, kosmička industrija doprinosi smanjenju štete od prirodnih katastrofa, jer omogućava pravovremenu reakciju kada su u pitanju poplave, suše, uragani itd. Tako je 1999. godine jak ciklon pogodio istočnu obalu Indije i usmrtio preko 10. 000 ljudi. Cikolon iste jačine i na istom mestu, ponovo je naleteo 2013. usmrtivši ovog puta nekolicinu ljudi. Do različitih posledica nemilih događaja došlo je zato što je 2013. Indija posedovala meterološki satelit koji je omogućio precizno predviđanje kada i gde će se ciklon stvoriti i kuda će se kretati.
Srbiji ne preti opasnost od ciklona, ali zato ona ima ozbiljnih problema sa poplavama, sušama i jakim snežnim olujama. Da je 2014. recimo postajao satelit koji je nadgledao rečni sistem u našoj zemlji, pretrpljena šteta od tadašnjih poplava sigurno bi bila znatno manja. Činjenica je da satelitske podatke o vremenu možemo da pribavljamo plaćanjem stranim državama i operaterima. Međutim, sa ubrzanim klimatskim promenama i sve većim opasnostima od prirodnih katastrofa, bezbednost je izvesnija ukoliko se poseduje sopstveni satelitski sistem. Pored većeg stepena bezbednosne izvesnosti, oslanjanje na sopstvene snage bi doprinelo i razvijanju vlastite tehnologije.
Lansirani sateliti u Zemljinoj orbiti se ne koriste samo za nadgledanje klimatskih promena. Oni su ključni i u oblastima telekomunikacije i navigacije. Tako sateliti za komunikaciju podižu efikasnost javne uprave, jer omogućavaju implementaciju digitalizacije u javnom sektoru (e-uprava), što je i kod nas postavljeno kao jedan od državnih prioriteta. Zatim, poboljšanje pružanja medicinskih usluga, npr. e-medicina, koja može da se koristi i u nepristupačnim, ruralnim mestima (kao što se već zdravstvena nega primenjuje u pojedinim zabačenim selima u Africi preko telekomunikacionih sateilta sa distance).
Uključivanje u kosmičke aktivnosti omogućava i učešće u međunarodnim projektima i istraživanjima, čime države na stepenu razvoja poput Srbije imaju mogućnost da prebrode svoj (polu)periferni globalni položaj.
Činjenica je da se satelitska tehnologija upotrebljava u rasponu od prevencije prirodnih katastrofa do podizanja efikasnosti uprave i povećanju bezbednosti, ali takođe je činjenica da se njeni potencijali ne mogu primeniti sami od sebe. Za njihovu adekvatnu društvenu primenu neophodna je nacionalna kosmička agencija.
Interakcija vlade, privatog sektora i obrazovnih institucija ključna je za tehnološke inovacije i razvoj društva. Samim tim kosmička agencija, koja bi nužno bila spona između ova tri sektora, doprinela bi naučnom,
industrijskom i društvenom napretku tj. „razvoju kapaciteta”. Podizanje razvojnih kapaciteta u domenu nauke i tehnologije omogućava ekonomski napredak zemljama sa niskim BDP-om i visokom stopom siromaštva, zato što se istovremeno rešavaju postojeći problemi najvišim tehnološkim dometima, podiže standard života, stvaraju nova radna mesta i podstiče razvoj vlastite industrije i ekonomije.
Saradnja sa drugim svemirskim agencijama omogućila bi Srbiji učešće u regionalnim,evropskim i svetskim projektima, tj. lakši prenos vrhunske tehnologije, znanja i iskustva.
Analizirajući iskustva drugih nacionalnih kosmičkih agencija, srpska kosmička (ili svemirska) agencija imala bi ulogu da promoviše naučna i tehnološka istraživanja i da omogući plodonosnu razmenu informacija između agencije i drugih institucija, kao što su: univerziteti, privatni industrijski sektor, vlada i međunarodni partneri.
Saradnja sa drugim svemirskim agencijama omogućila bi Srbiji učešće u regionalnim, evropskim i svetskim projektima, tj. lakši prenos vrhunske tehnologije, znanja i iskustva. To otvara mogućnost da se najnovija tehnološka rešenja odmah preuzimaju i primenjuju u zemlji, a ne da se ostavljaju za neku neizvesnu budućnost. U tom sklopu, agencija bi takođe bila zadužena za razvoj nacionalnog kosmičkog programa i za kratkoročne i dugoročne strategije, odnosno, za definisanje prioriteta kada je reč o razvoju industrijskih kapaciteta.
Imajući u vidu mnogostruke koristi koje donosi razvijanje kosmičke tehnologije i industrije i iskustva koja su pokazala da presudnu ulogu u tom razvoju imaju kosmičke agencije, Srbija bi trebalo da ozbiljno razmotri
mogućnost osnivanja vlastite kosmičke agencije. Trenutno preko 70 zemalja širom sveta koristi delimično ili u potpunosti svoje kosmičke industrijske kapacitete i pomoću toga doprinosi vlastitom razvoju. Ako države poput Nigerije, Alžira, Bangladeša, Malezije i Perua već imaju svoje agencije i programe, ne postoji nijedan razlog da i Srbija ne krene istim „kosmičkim putem”.
